Plenum Poeticum

Некада сам, изгубљен трајно,био.

Бескрајно тужан,

Сам себи ружан,

Безводној пустињи сличан,

Тоњењу духа и тела вичан.

Ни нит наде нисам имао.

 

Савршена срећа, ту поред мене,

На метар,на два,

На рукохват, на хоризонту.

У сусрет мени,

Иде.

 

А не видим ништа!

 

Кад окрет,очи,

Врат врео, тен бео. Коса коси ми разум

 

Ал сад видим. Видим јасно!

 

Нас двоје. Песак у ногама.

Наше руке шапућу прстима.

Чини ми се разумем све,

Чини ми се да имам те.

 

Колико пута сам био на плажи тој?

Једном само, само са тобом.

Плажи твојој,

Плажи мојој.

 

Збацио сам окове те, окове туге,

Метнуо сам окове друге,

Не мање тешке, ал имам тебе.

 

Сад заједно с тобом ходим у вечности,

На плажи тој.

Твојој,

И мојој.