Plenum Poeticum

Samo ti stoj, čekaj, traži,

Izgubljen ćeš biti zauvek.

Otudjen, od ljudi zaboravljen,

Smrvljen, ponižen i ugažen.

 

Poskoči, Hop!

Uhvati taj zrak svetlosti,

Što se pruža do večnosti.

Poboljšaj svoj trud

Jer sam si, nemaš kud.

 

Mrak proždire, dolazi brzo

Svuda oko tebe.

Kapci spušteni, unutra praznina.

Krici očajnika tresu zemlju svu.

Niko ne čuje.

 

Al’ tamo u dubini jedna iskra,

Šansa je to. Sad il' nikad.

Šta? Pokreni se, šta te drži?

Hladnoća tamna probija do srži.

 

Nema više snage, nije je ni bilo.

Sad demoni te nose, vedro i čilo.

Suza tanka u oku ti stoji,

Niz lice da krene ona se boji.

 

U smrti je spas! Neko viče.

Sejač i pakao će tobom da se diče.

Sve si pokušao kažeš?

Sramota te nije da tako lažeš.

 

Spasti se nećeš, to i ne želiš.

Sa sobom muku nećeš da deliš.

Nestaćeš ko plamen brzo i divno.

Ostaće samo pepeo i prah,

Da vetar ga nosi kao čist dah.

 

 

 

Некада сам, изгубљен трајно,био.

Бескрајно тужан,

Сам себи ружан,

Безводној пустињи сличан,

Тоњењу духа и тела вичан.

Ни нит наде нисам имао.

 

Савршена срећа, ту поред мене,

На метар,на два,

На рукохват, на хоризонту.

У сусрет мени,

Иде.

 

А не видим ништа!

 

Кад окрет,очи,

Врат врео, тен бео. Коса коси ми разум

 

Ал сад видим. Видим јасно!

 

Нас двоје. Песак у ногама.

Наше руке шапућу прстима.

Чини ми се разумем све,

Чини ми се да имам те.

 

Колико пута сам био на плажи тој?

Једном само, само са тобом.

Плажи твојој,

Плажи мојој.

 

Збацио сам окове те, окове туге,

Метнуо сам окове друге,

Не мање тешке, ал имам тебе.

 

Сад заједно с тобом ходим у вечности,

На плажи тој.

Твојој,

И мојој.

Kristalno nebo se polako spušta

kroz vazduh, I na vetru leluja.

Njen beli pokrov krije sve.

Zemlju, put, smeće a I ljude.

 

Svi beže od te divne zime.

Drvo krije svoje pupoljke,

Jež se krije u svojoj jazbini

Svi beže, jer žele da žive.

 

Predeo sred zime je lepši, jednoličan.

U toj jednostavnosti se krije lepota.

I ono ružno sad je isto sa lepim,

jer je sneg pokrio sve, bez izuzetka.

 

Al kako zima može biti lepa?

Da l’ je lepa keru na ulici?

Da li albatrosu lutalici?

Da li vuku gladnom? Ili ovci?

 

Možda lepa, ali smrtonosna.

Ma lepa je ona sigurno,

Na slikama, pejzažima, kamerama,

I iz naših toplih stanova.

 

Da l’ lep je…Vetar zimski u kosi?

Što pred sobom sve nosi.

I razbija I kamen I kosti,

I kaljuga crna, I snežna bljuzga?

 

Ma lepa je ona sigurno,

U našim srcima toplim,

Na našim nogama mokrim,

I to nebo tmurno…?

 

Neka zime tamo gde I jeste.

Ja se spremam I čekam proleće.

Čekam ljude da izađu iz kuće,

I životinje iz rupe, I pupoljke rane,

I cveće iz trave, I ptice na grane !

 

Ja čekam proleće, pa da vidiš meni sreće.

Kakvi snegovi, kakvi bakrači,

Kakvi vetrovi I nebo što se mrači?!

Neka zime tamo gde I jeste.

Ja se spremam I čekam proleće.

                                                                                                                         

 

                                                                                        

 

     Govorili su mnogi. Govorićemo i mi. Govorićemo drugačije,prosvetlićemo razum, promeniti svet, promeniti ljude, kao i mnogi što misle. Pričaćemo o ljubavi, pripovedati o sreći. Podučavaćemo tako da nas drugi čuju,razumeju. Tako da nas oni osete, da nas vole i ljube.

    Hoćemo li?

   A hoćemo li zaista pričati tako jasno, tako iskreno?

   Ko će to nas razumeti kad ni sami sebe ne razumemo? Koga ćemo to prosvetliti i promeniti? Kome ćemo to pomoći u našoj pomućenosti? Podučavaćemo druge propadajući u neznanju. Pričati o ljubavi, dok nas lomi mržnja. Govoriti, pričati, pripovedati, čekati da nas neko čuje, a i sami gluvi.

   Ne.

  Mi ćemo govoriti radi reči, slušati muziku sfera, pričati sa sobom, pripovedati o sebi...A ko usput čuje? Pa blago(Jao!) njemu.

   

  

  Ko ne počinje nerazumevanjem, taj ne zna šta znači misliti.