Plenum Poeticum

Kristalno nebo se polako spušta

kroz vazduh, I na vetru leluja.

Njen beli pokrov krije sve.

Zemlju, put, smeće a I ljude.

Svi beže od te divne zime.

Drvo krije svoje pupoljke,

Jež se krije u svojoj jazbini

Svi beže, jer žele da žive.

Predeo sred zime je lepši, jednoličan.

U toj jednostavnosti se krije lepota.

I ono ružno sad je isto sa lepim,

jer je sneg pokrio sve, bez izuzetka.

Al kako zima može biti lepa?

Da l’ je lepa keru na ulici?

Da li albatrosu lutalici?

Da li vuku gladnom? Ili ovci?

Možda lepa, ali smrtonosna.

Ma lepa je ona sigurno,

Na slikama, pejzažima, kamerama,

I iz naših toplih stanova.

Da l’ lep je…Vetar zimski u kosi?

Što pred sobom sve nosi.

I razbija I kamen I kosti,

I kaljuga crna, I snežna bljuzga?

Ma lepa je ona sigurno,

U našim srcima toplim,

Na našim nogama mokrim,

I to nebo tmurno…?

Neka zime tamo gde I jeste.

Ja se spremam I čekam proleće.

Čekam ljude da izađu iz kuće,

I životinje iz rupe, I pupoljke rane,

I cveće iz trave, I ptice na grane !

Ja čekam proleće, pa da vidiš meni sreće.

Kakvi snegovi, kakvi bakrači,

Kakvi vetrovi I nebo što se mrači?!

Neka zime tamo gde I jeste.

Ja se spremam I čekam proleće.